Jutros, negde pred zoru, pobegla sam iz sna. Svog. Nije mi se dopalo jedno, ničim izazvano, dešavanje u snu i odlučila sam da moram nešto da učinim povodom toga.
Pokušala sam da skrenem pažnju akterima sna da nije u redu to što rade. Zatim sam probala malu inverziju i rekla im da to što rade nije u redu. Na kraju sam pokušala da budem još direktnija i rekla sam im da greše.
Niti su reagovali, niti su me čuli. Ja naprosto ne znam da li ljudi mogu da čuju jedni druge u snu, ali ja sebe odlično čujem. Bio je to dovoljan razlog da shvatim da to što drugi ljudi rade u mom snu nije u redu. Nisam se slagala sa tim, i to sam im rekla, ali oni nisu reagovali jer me nisu čuli ili su se, možda, pravili da me ne čuju da bi mogli da nastave da rade ono što nije u redu i to -u mom snu.
Shvativši da sam potpuno bespomoćna u svom snu, onom u kojem su neki meni nepoznati ljudi radili neke radnje koje se meni nisu dopale, shvatila sam da moram da učinim nešto povodom toga. I onda sam pobegla iz sna. Svog. Pobegla sam jutros, negde pred zoru.
Kratke priče 