Mamina pisma s mirisom vanilica i mastila

Уобичајен

Mama je pisala najlepša pisma na svetu. Nije pisala često. Pisala je s povodom, kada je trebalo, kada je osetila da je pravi trenutak.

Njena su pisma imala posebno značenje u mom odrastanju, studentskim danima, vremenu velikih prevrata i dilema, u daljini, kada su nas život i granice rastavili.

Nije pisala dugačka pisma. Njene su reči bile kratki biseri iskustva, mudre reči i korisni saveti. Ponekad tek kratke, oštre kritike.

Moje detinjstvo, moje odrastanje, moja mladost, moji uspesi i moje gluposti – sve to čuvaju lepi listovi starinskog papira. Ceo moj život moja mati je sačuvala u pismima.

Sve važno što je htela da kaže, stavljala je na papir. Kao da je želela da sačuva svaki trenutak, dobar i loš, na ravnoj beloj površini, pa da ga umota u kovertu i sakrije od sledećeg trenutka.

Mamina pisma mirisala su na mastilo, duvan, kiflice sa sirom, pitu od jabuka i na vanilice. Volela sam njena pisma, baš kao što sam volela i njene gibanice i baklave.

Mama je umrla, a ja i dalje tražim njeno pismo. Znam da ga je sakrila negde za mene da mi kaže i odgovori na sva ona pitanja koja me muče i koja me bude usred noći još od onog dana kada je njena ruka, umesto na beli papir, pala na belu postelju.

 

Copyright by Dragana Mahaffy 

 

Advertisements

Živo drvo

Уобичајен

Ne možeš da prođeš pored živog drveta nepovređeno. Ono te prati. Ono te sapliće. Ono tumara ispred, iza, pored tebe. Ono leti. Ono pliva. Ono je kao utvara, kao magla, kao ledeni dah. Ono je ljuto, zlo i bezdušno. Ono želi da te otera. Ono želi da te povredi.

Živo drvo. Loš znak. Kao loš čovek. Zla misao.

Tama. Mrak. Bespuće.

Beži!

Trči!

Ne okreći se!

Širom otvorenih očiju i čvrsto stisnutih zuba, idi što dalje!

Ne vraćaj se. Nikada se ne vraćaj drvetu i čoveku koji želi da te povredi.

Copyright by Dragana Mahaffy

 

Moja putovanja s Fjodorom

Уобичајен

Situacija prva

Sve su životinje jednake, ali su neke jednakije od drugih – reče Situacija svom šefu na komentar da se Firmi ne dopada to što se ona oseća manje vredno, zapostavljeno i diskrimisano zbog svoje bolesti.

  • Ti to meni pretiš – brecnu se šef, sa sve podignutim uglom jednog oka, nameštajući okvir naočara sve do trenutka kada je, valjda, bio zadovoljan svojim namrštenim izgledom.
  • Taman posla, gospodine, samo citiram Džordža Orvela – uzvrati Situacija uz osmeh, pomalo zbunjeno, jer od koga očekivati više da prepozna slavni Orvelov citat, ako ne od Engleza.

Situacija, očigledno, ima problem. Ona bi sada da priča o uticaju Dž. Orvela na posleratnu književnost, o njegovom uticaju na začetke propasti komunizma, i o njegovom uticaju na pojavu liberalnog kapitalizma. Volela bi da čuje mišljenje jednog prosečnog Engleza o Orvelu i htela bi da zna da li su Orvelova dela obavezna školska lektira i u kojim razredima. Njenoj radoznalost tu nije kraj, proširiia bi ona temu i na uporednu analizu, s osvrtom na duhovnost slovenskih pisaca i materijalizma zapadnih, ali, avaj, kuku njoj, s kim da priča o ovim laganim poslepodnevnim temama, kad šef ne beše kadar čak ni da prepozna citat Džordža Orvela.

Zbog neumitnosti neprijatne situacije koja se širila poput buke i izduvnih gasova iz autmobila koji su u tom, prethodnom, ali i u nekoliko sledeićih trenutaka prolazili ulicom pored Firme, Situacija posegnu za planom B.

  • Pa, summa summarum, na čemu smo – upita Situacija.
  • Štaaaaaa, jel` ti misliš da se ja drogiram – izbezumljeno se prodra šef.
  • Taman posla, otkud Vam to pade na pamet – upita.
  • Pitaš me „na čemu smo“, a opšte je poznato značenje tih reči – uzvrati šef.

Na trenutak, možda malo duže, Situacija uhvati sebe u krajnje bezizlaznoj poziciji. Pomisli da bi posle peha sa Orvelom i jednom sasvim običnom latinskom poštapalicom, uplitanje F.M.Dostojevskog u ovaj razgovor bilo  sasvim neumesno. O Salmanu Ruždiju i da ne govorimo, a tek bi Kamijev „Stranac“ izazvao gospod-dragi-zna kakvu reakciju, možda čak i medjunardni diplomatski incident, jer bi se, pomisli, ovo, verovatno, nekako završilo i pominjanjem britanske pred i post Bregzitske ksenofobičnosti. A razgovori koji počnu pominjanjem Bregzita neumitno vode i ka pominjaju Angele Merkel, Donalda Trampa i Vladimira Putina, uz neizostavno podsećanje na lik, delo, frizuru i bicikl Borisa Džonsona.

Situaciju podiže dlanove, onako, klasično, kako se podižu dlanovi kada se nešto važno želi reći. Direktor vrisnu:

  • Ti opet pretiš? Zašto mašeš i zamahuješ rukama – prodra se.
  • Gospodine, nije pretnja, samo gestikulacija – odmahnu Situacija rukom, gestikulirajući.
  • Ejakulacija?! Ovo je nečuveni bezbrazluk – nastavi on da vrišti.
  • Nije ejakulacija, nego gestkulacija – malo dubljim glasom reče Situacija.
  • Opet ejakulacija, ovo je sramota – nastavi on.
  • Aman, čoveče, nemam ja organ za ejakulaciju, gestikulacija, ge-sti-kula-ci-ja – ponovi Situacija ovu nevinu reč još nekoliko puta.
  • I organ za ejakulaciju sad pominješ. Kako je ovo uvredljivo – pronjišta direktor.

Situacija ga odmeri od glave do pete, ne mogavši a da ne primeti njegovu posve izraženu Ahilovu petu.

  • Bez komentara. Ne osećam se krivo ni po jednoj tački optužnice. A ni po tačci. Student nije zapalio žito, Nemci nikada nisu osvojili Staljingrad, niko nikada nije saznao da li je tetka primila lek i kako je, zaista, umro Pantelija – reče Situacija i odluči da se brani ćutanjem.

U tom trenutku na prozor slete galeb. Džonatan Livingston. Namignu joj, posra se posred simsa i odlete.

  • Neke ptice nikad ne polete – pomisli Situacija, duboko zavaljena u svoj problem.

Pod težinom njene zadnjice, problem se otopi bez ikakvih propratnih onomatopeja i inih izliva nežnosti, grubosti i bilo kakvih gadosti. Masna barica za tili čas dodirnu vrhove direktorovih cipela. On cijuknu, nameštajući naočare, verovatno da bi izgledao iznenađeno i zatečeno u novonastaloj scenografiji. Silina njegovog vriska probudi usnulu promaju koja je čekala svojih pet, šest minuta negde u uglu. Ne znam tačno gde, jer nisam gledala u tom pravcu, ali  verujem tamo gde čekaju sve usnule, dremljive i pospane promaje iz ovog lirskog ciklusa drame.

Promaja protrese klimu. Jedna žica se otkinu. Pade. Sevnuše varnice. Začu se „cccc, zzzzz, zvrrrrrrccchhh…“ i ode direktor i tri lepe onomatopeje. Kao da ga nikad nije ni bilo. Negacija negacije.

Direktora sahranismo u četvrtak, jer po jevrejskom  verovanju, poslove treba započinjati baš na ovaj dan.

Mašala.

CopyRights by Dragana Mahaffy

Duplo golo

Уобичајен

Dođeš kući, spereš ostatke kapitalističkih govana sa sebe.

Istrljaš ostatke kapitalističkih dodira sa ruku.

Otvoriš pivo i praviš se kao da se ništa nije desilo.

Kao da ništa ne postoji iza tebe.

Ništa. Ništavilo. Ničica. Nihilizam. Duplo golo.

Pustiš vodu i tvoja govna se stope sa tuđim sranjima.

Opustiš se i zaboraviš na sve. Konačno si slobodan. I svoj. Samo svoj.

Sutra je novi dan.

CopyRights by Dragana Mahaffy

Reči kojima ni najčvršći zubi nisu robija

Уобичајен

Teško je shvatiti kako je moguće da 7.6 milijardi ljudi deli jedan dom, jednu planetu, jedno Sunce, jedan Mesec, da svi imamo srce, usta, oči, usta, uši, ruke, noge, a da nas razdvaja toliko toga i Reč.

Teško je meni shvatiti da smo svi od krvi i mesa, da nam svima voda i vazduh daju život, a da, opet, nismo isti. Tako smo različiti, tako smo drugačiji.

Teško je poimati kako je moguće da sve – i vreme, i istorija, svi satovi sveta, sve knjige idu napred, a da samo čovek – stoji u mestu.

Teško je prokljuveti kako je moguće da koračamo po istoj zemljinoj kori, a da smo tako udaljeni i tako daleko jedni od drugih.

Ja znam, ali ne razumem kako je to da ovde sve je moguće, a onda postoji jedna obična imaginarna crta, nenacrtana, izmišljena i zamišljena crta, od ljudi data, preko koje je sve nemoguće.

Ja se protivim prihvatanju spoznaje da se ljudi na jednom malecnom deliću zemljine brazde smeju, vesele, raduju, da sve što žele mogu i da ostvare, da su im pava data po rođenju i da ih niko ne sme dirati, a da na drugoj strani te brazde, ljudi su tužni, gladni, bolesni, očajni i ne mogu ništa, i nemaju prava, i svima su za pod đon da se po njima gazi, da se po njima pljuje, da se po njima piša.

Ja sam tužna. Ja sam jedna tužna u jednoj zemlji srećnih jer sve što volim je tamo u tužnoj zemlji gde srećnih skoro da više i nema.

Ja sam tužna. Ja sam jedna tužna u zemlji sitih, jer sve što poštujem je tamo u bednoj zemlji žednih i gladnih u kojoj skoro ničega više nema.

Ja nemam pravo da se smejem, jer sve što volim je tužno.

Ja nemam pravo da sudim, jer sude oni koji ne vide, ne čuju i ne žele da otvore oči, jer ako otvore oči, onda će videti, a ako vide, onda će morati da kažu, jer postoje reči kojima ni najčvršći zubi nisu robija, postoje reči koje same polete kao ptice koje ne znaju za crte, pa lete sve dok ne pronađu sunce, vodu i vazduh i drvo na kojem je sigurno da svoje gnezdo sviju.

Ja nemam pravo da plačem, jer plaču oni koji prihvataju crte i one koji sude. Plaču oni koji više ne žele da čuju svoj glas i svoju dušu i svoje srce, oni koji su otkucaje srca pretvorili u kameno klatno, a dušu pretvorili u sušnu močvaru.

Ja još mogu da se borim. Svojom savešću. Svojim moralom. Svojim dostojanstvom. Svojom željom. Svojom idejom. Svojim razumom. Svojom voljom. Svojim rečim. Svojim delima. Krvariću, goreću, biću ranjena i osakaćena, biću na lomači i na krstu, biću u tamnici, biću ućutkivana, biću bičevana, ali ućutati neću! Nikada! Sve i da mi ruke vežu, sve i da mi usta zašiju, moje će reči leteti kao ptice slobode sve dok ne pronađu druga jata sebi nalik.

Ja verujem. Postoji reč koja može da otključa vrata svih tamnica u kojima su nevini zatočeni. Postoji reč koja može da probudi sve prerano usnule. Postoji reč koja može da otera koprenu sa očiju zaslepljenih. Postoji reč koja može da da da snagu obamrlima. Postoji reč koja zove, koja budi, koja vapije za slobodom. Ta reč je ljubav. Ta reč je borba. Ta reč je spasenje.

Teško je shvatiti kako 7.6 milijardi ljudi deli jedan dom, a Reč ih i dalje razdvaja.

Copyright by Dragana Mahaffy

 

Familijo, fotošopuj se!

Уобичајен

Porodične fotografije, albumi, papirni, virtualni, imaginarni, sa filterom, bez filtera, umišljeni, zamišljeni, zašiljeni…

Bacim letimičan pogled preko ekrana, tek da vidim „Whats Up“, i vrisnem! O, jetrvo, ženo, sestro, rodjako, osobo! Ooo!

„Divno veče sa porodicom i prijateljima“,  zatim sledi nekih dvadesetak fotografija, valjda.

Aha, ok, muž, žena, deca, otac, svekar, deda, lokalna raznosačica Avonovih kataloga. A, gde su prijatelji? Alo, ženo, sestro, rođako, de se denuše prijatelji? Ispod tepiha? Ispod tanjira sa oskudnim mezetukom? Nema prijatelja. Samo porodica. A porodica kao da je na kastingu za „Adams family“. Pardon, kao da su ih upravo šutnuli sa kastinga, zbog nedostata harizme, lucidnosti i originalnosti.

Pršti plastika na sve strane. Vrišti kič. Tope se drečave boje svojom jadnom jeftinoćom. Uf, kakva hororčina. Negde iz gomile tog smeća promaljaju se dečije glave, glavice. Ček da vidim, možda još ima nade za njih.

Deca. Jedno čudno dete kome ni filteri ne mogu da pomognu. Alo, bre, dete, šta će ti te pseće uši, ta njuška, pa to je fotografski pleonazam!

Drugo čudno dete odeveno više kao prostitukta iz filma China Blue, nego dete. E, rodjako, da si čitala knjige, valjda bi nekako stigla i do Lolite. Ali nisi. Sorry sis, I cant help.

Otac, sin, muž. Vriskom brišem prašinu sa polica za knjigu. Alo, bre, čovek, kakva je to havajska košulja sa mrtvačkim glavicama i trnovim ružicama? Si ti jeo neke bunike za doručak? Sorrz, cant help you neither.

Bolje da ja zatvorim ove sličice i da se iskradem iz ovogo virtuelnog cirkusa, inače će me noćas pohoditi aveti sa perikama od jeftine kičerice, osmesima od stiropora i inteligncijom puževa golaća.

Porodični albumi, zabava za celu porodicu, bolji od cirkusa, jeftiniji od knjige.

Nejasnoće u završnoj fazi odrastanja

Уобичајен

Pamćenje sam izgubila relativno rano. Negde još u vreme studija. Ne sećam se više kada, kako i zašto se to desilo.

S obzirom da bi svaki pokušaj da analiziram gubitak sećanja bio irelevantan, te da eventualni rezultati ne bi bili utemeljeni na sasvim jasnim činjenicama, a istinitost istih ne bih mogla ni da dokažem, ni da opovrgnem, ne bih više trošila vreme, ni svoje ni vaše.

Vreme je relativno. Sklono je trošenju, prolaznosti, ubrzanju, usporavanju, nedostatku, višku. Vreme je filosofija,  podjednako koliko i fizika i matematika, ali se ono odupire silama gravitacije ma šta mu radili ili ne radili.

Matematika je zanimljiva nauka. Profesorka matematike u srednjoj školi nije me volela. Ja sam volela matematiku, a profesorka nije volela mene. Bile su to čudne emocije, ljubav i mržnja bez jasnog povoda i sa ne sasvim razumljivim ciljem. Zbog toga sam godinama patila. Vremenom rane su zacelile, ali ne sećam se kako se i kada to desilo.

Copyright by Dragana Mahaffy